четвртак, 23. март 2017.

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili o čemu maštaju i sanjaju deca mog uzrasta, ne bi bila dovoljna čak ni najdeblja knjiga da se u njoj sve zapiše. Bilo bi tu suza i smeha, tajni i skrivenih osećanja, prvih simpatija i poljubaca. 
Autor jedne takve knjige sam i ja otkad sam zakoračila u svet tinejdžera. Naslov moje knjige je upravo "Kad bi jastuci progovorili" i na prvi stranicama zapisala sam o čemu maštam pre nego što utonem u san. 
Tu se provlači jedan čuperak plavi koji je često u mojoj glavi i koji ima predivno ime. I dok o njemu razmišljam,osmeh mi ne silazi sa lica. Ujutru se budim sa istim osmehom i započinjem dan tako što prvo pomislim na njega. Zato mi je potreban taj izmišljeni prijatelj koji se zove "jastuk". On ce kao kovčeg čuvati moje tajne a ključić od tog kovčega će biti samo moj. Niko neće znati za moje skrivene suze i strepnje,radosti i tajne poglede. Bila bih najiskrenija prema njemu a on bi sa pažnjom slušao i znao bi da mi pomogne u svemu. Sve bi bilo lakše za mene u ovom čudnom životnom dobu. Medjutim,kada bi se desilo da moj izmišljeni prijatelj " jastuk" progovori nastali bi mnogi problemi. Mogla bih da pocrvenim zbog svojih otkrivenih tajni jer su one meni previše važne da bi bile poznate svima.

I kao što kaže istoimena pesma Miroslava Antića, sreća je što jastuci ne govore i čuvaju tajne ušuškane u mekoj belini perja.

Iskra Ilić

VII razred, osnovna škola Sveti Sava, Žitište

четвртак, 16. март 2017.

Palme ne rastu u Srbiji?

U novom „Miksalištu“ je uvek gužva. Do pre nekoliko dana je prolazilo preko 500 izbeglica na dnevnom nivou. Zbog očekivanog haosa koji je nastao zbog tolikog broja ljudi, pomoć je prioritizovana samo za porodice. Međutim, to ima i svoje dobre strane, kao što je, npr., veća posvećenost deci.
U 10h ujutru sam išao ka posebnom kutku koji je rezervisan za Save the children. Doručak se još uvek služio, a red za hranu je bio dugačak 15ak metara, pa sam morao da ga zaobiđem da bih došao do prostorije za decu. Kutak se sastoji od nekoliko stolova, par komoda sa fiokama u kojima su smeštene igračke i različiti papiri i materijali za crtanje. Na podu, do zida, nalaze se dve velike kutije sa igračkama. U prostoriji za decu se nalazilo ukupno petoro dece. Svi su bili uzrasta 4-12 godina. Najmlađa je bila devojčica sa prostora Iraka i pričala je kurdskim jezikom. Za njenim stočićem je sedela devojčica iz Alžira, koja je pokušala sa njom da priča na arapskom, ali mislim da se nisu baš najbolje razumele. Devojčica iz Alžira je bila starija 5 godina od nje i učila ju je kako da koristi tempere. Od koleginice iz Save-a je tražila vodu za tempere: „My friend, water please, water please.“, pokazivajući na tempere koje su se našle tu na stolu. Dvojica malih Avganistanaca su bila na podu i igrala se autićima.
Meni je privukao pažnju jedan Avganistanac koji je sedeo sam za stolom. Bio je zaokupljen kockicama i drugim geometrijskim telima. Od njih je napravio zgradicu koja je bila malo arhitektonsko remek delo. Dok sam pričao sa koleginicom iz Save-a, seo je za moj stočić, uzeo bojicu i hteo je da nacrta nešto. U tom trenutku uzimam papir i stavljam ga u svoje krilo. Dečak je još uvek crtao. Nedugo zatim mu pokazujem papir koji sam uzeo. Sada je to bio origami brodić. On se jako obradovao, što se moglo zaključiti iz širokog osmeha. Vidi se da sam mu privukao pažnju. Uzimam papir A4 formata i cepam ga na pola. Jednu polovinu dajem njemu, drugu meni. Pokazujem mu da radi isto što i ja, što on momentalno razume. Pravim brodić, a on pažljivo prati svaki moj potez. Završni potez pri pravljenju broda je najzanimljivi, jer od nekog romba se odjednom stvori brodić. On je bio veoma srećan što je uspeo da napravi. Ja mu pokazujem da sad on sam napravi. Razumeo je šta želim. Posle nekoliko poteza, zastao je i pogledao u mene očekujući pomoć. Ja sam mu pokazao koji je sledeći potez, a on je to ponovio. Tako je bilo sve dok nije sam završio brodić. Gledao je par sekundi u brod, kao da se divi svom umeću. Želeo sam da u potpunosti sam nauči da pravi, te sam mu pokazao da sada skroz sam uradi. Uradio je većinu poteza, pa je zastao. Kad me je pogledao, ja sam stavio svoj prst na čelo, dajući mu signal da razmišlja. On se na to nasmejao. Uspeo je da napravi i taj potez. Kada sam opet pokušao da mu pomognem, odmahivao je rukom uz osmeh, dajući na znanje da će se potruditi sam da uradi. Uspeo je, završio je brod potpuno sam. „Kucnuli“ smo se našim brodićima, kao da pravimo zdravicu. Potom sam uzeo neki drugi papir i pitao ga – Avganistan?. On je klimnuo glavom. Pitao sam ga – Ćand salete (Koliko imaš godina)? On je odgovorio davozda. Nikad mi nisu išli brojevi na persijskom, a kada je video da nisam razumeo, prstima je pokazao – 12. Pitao sam ga na farsiju kako se kaže, pa sam imitirao avion. On je rekao nešto što je ličilo na havopimo. Ja sam pokazao na papir i onda smo obojica krenuli da pravimo avione. On je radio na jedan način, a ja na drugi. To ga je zbunilo, mislio je da radi pogrešno. Uz osmeh sam mu objasnio da radi kako hoće. Kada smo bacili avione, moji je mnogo duže leteo nego njegov. Pokazao sam mu da poklanjam moj, ali da napiše svoje ime na njemu. Napisao je Farsid. Pitao me je kako se ja zovem i rekao sam mu da napiše ispod Stefan. Sa druge strane sam mu rekao da napiše Avganistan i ispod Srbija. Zatim sam uzeo avion i ćirilicom napisao to isto. Dopalo mu se. Tada sam uzeo papir i rešio konačno da naučim brojeve na persijskom. Napisao sam brojeve od 1 do 10 i pitao kako se kažu na farsiju. Zapisao sam. To ga je motivisalo da nauči nekoliko brojeva na srpskom, iako za par dana ide iz Srbije (inšalah). Do skoro nisam znao da različito pišu čak i cifre drugačije od nas. Rekao sam mu kako se izgovoraju naši brojevi, a on je to zapisivao na njihovom pismu. Međutim, problem je nastao kada smo počeli da pišemo preko 10. Pogledao me je sa nevericom dok sam izgovarao 11, 12, 13. Počeo je kroz osmeh da viče saht, saht(teško)! Ja sam mu rekao saht nist, asun (nije teško, lako je). Pokušao je još jednom da nauči i uspeo je. Ja sam se šalio da je težak farsi, ne srpski, a on me je ubeđivao da je srpski mnogo teži. Zatim sam mu rekao da nacrta Srbistan. Nacrtao je nekoliko planina, sunce koje zalazi, i ptice (onako kako smo ih mi crtali kao deca). Zatim je nacrtao kuću i pored nje palmu. Ja sam se nasmejao, pokazao na palmu i rekao inđa ništa(moj pokušaj da kažem ovde nema palmi. Fun fact je da Avgani i mi koristimo reč ’ništa’ J). Počeo je jako da se smeje i da se izvinjava. Pitao sam ga za porodicu, koliko ima braći i sestara. Rekao je da su sa njim majka i otac, brat i dve sestre. Rekao je da želi da ide za Nemačku. Poželeo sam mu sofra hoš, srećan put, a rastali smo se istovremeno uz jedno hoda hafes.
U razgovoru sa Farsidom sam doživeo nešto što sam više puta osetio - bolje se razumem sa decom sa kojom ne delim isti jezik, nego sa odraslima. Nadam se da će u Nemačkoj postati jednog dana uspešni konstruktor aviona, brodova ili arhitekta. J

Stefan Dimić, KlikAktiv

субота, 04. март 2017.

A poem of hope



There was once a feeling so strong,

That filled the hearts of men.

But now, what has gone so wrong?

People seem to be hiding in a den.



Why are we so distant, and cold?

Where are the warmth, and our smile?

Does love still exist, as we were told?

Or do we have to wait for a while.



The answer is so simple and true:

Just look at the sparkle of children’s eyes.

Then, you won’t feel so blue,

As there only goodness lies.



Children are the meaning of living,

So let’s help them grow up and smile.

Instead of talking, let’s start giving.

It should be so easy to try.



Teacher Milena

Dimitrovgrad

понедељак, 20. јун 2016.

Centar Adaševci – slobodna deca i zaključane igračke

Prijatelji dece Srbije su 30. marta 2016. posetili prihvatni centar za migrante u Adaševcima, naselju koje se nalazi na auto-putu Beograd–Zagreb u opštini Šid. Prihvatni centar je adaptirani motel „Adaševci“, koji ima prizemlje i sprat, sa oko 15 soba i apartmana. Izbeglice odatle autobusom odlaze do železničke stanice u Šidu kako bi nastavili svoj put.

U prihvatni centar smo stigli oko 11 sati prepodne. Zapahnuo nas je miris poput mehaničarske radnje, mada vozila u pokretu nije bilo u blizini. Sve je bilo mirno i bez gužve; ljudi su sporo hodali i pričali tiho između sebe, u grupicama. Kako smo ubrzo saznali, nije uvek bilo ovako. Kroz centar je umelo da prođe i do 9.000 izbeglih u jednom danu i da čak 50 autobusa istovremeno pođe za Šid.
U periodima velikog priliva, prema rečima službenika delegacije EU sa kojim smo razgovarali, nije bio zabeležen nijedan incident. Izbeglice su osobe koje samo „pokušavaju da uspostave koliko-toliko normalan život“, boraveći u sivom motelu oblepljenom posterima raznih organizacija, spiskovima imena na sobama, i prolazeći kroz stresne procedure „skrininga“ pre intervjua i samog intervjua.

U prihvatnom centru se trenutno nalazi veliki broj dece (verovatno stotinak njih), a utisak tamošnjih službenika je da su gotovo sve žene koje pristignu u drugom stanju. Zabeležen je i jedan porođaj.
Više puta smo čuli kako se najveća kulturološka razlika između izbeglica i domaćeg stanovništva sastoji u odnosu prema deci. Možda je preterano reći da se izbegličke porodice vode isključivo onim „Alah dao, Alah uzeo“, ali očigledno imaju opušteniji stil roditeljstva ili su samo pogođeni sindromom sagorevanja usled trauma, nespavanja, gubitaka, nasilnih smrti... Majke su sklonije da puste svoju decu da se slobodno igraju i da istražuju, bez uspostavljanja prevelike kontrole i nadzora. Takva praksa često nailazi na nerazumevanje na našim prostorima. Slušajući o ovome, saznali smo i da se u Siriji i u još nekim državama Dan majki slavi 21. marta (u Srbiji se ovaj praznik zove Osmi mart).

Fotografija preuzeta sa sajta Radia Slobodna Evropa

Kako deca u prihvatnom centru provode dan? „Dečiji kutak“ u motelu smo zatekli zaključanim. Kroz staklena vrata smo mogli da vidimo malenu osunčanu sobu sa puno igračaka. Kako smo kasnije saznali od jedne socijalne radnice, Kutak je do pre dve nedelje radio non-stop i trenutno radi od 8 do 20 sati. Zapitali smo se – da li igračke moraju da budu pod ključem? Dvema devojčicama koje su se ispred Kutka igrale jednim balonom, to izgleda nije smetalo. Pažljivo smo pogledali i dečije crteže okačene na zidovima motela, ali nismo mogli da zaključimo da li su deca na njima prikazivala ono što žele ili ono što je neko drugi mislio da treba da nacrtaju da bi „ganuli“ posetioce prihvatnog centra.

Čuli smo da „deca izbeglice doživljavaju Centar Adaševci kao vrtić“, ali nismo mogli da se u to u potpunosti uverimo. Videli smo oko dvadesetoro dece, koja su imala ispod 10 godina. Bebe su bile u naručju svojih roditelja. Nešto starija deca su u parovima zauzimala ćoškove radi tihe igre. Najstarija deca su se okupljala u klike u kojima su pravila krug od sprata do prizemlja motela. Utisak mi je podeljen – da li se deca dosađuju ili su razigrana? Možda su delovala veselo samo zato što su videla neka nova lica u svom okruženju?

Nismo se iznenadili  kada smo kasnije čuli za problem preteranog vezivanja radnika za decu izbeglice. Ona su otvorena i druželjubiva i lako će uspostaviti komunikaciju sa vama govorom tela. Stidljivo su nas pozivala na igru, a nasmejano su nam mahala kada smo odlazili.

Aleksandra Laz
Diplomirana psihološkinja na  master studijama
Voloonterka Prijatelja dece Srbije

четвртак, 26. мај 2016.

Zabranjena ljubav

Pre oko hiljadu gonina u jednom malom selu na Balkanu, u trenutku kada su se pojavili vampiri, veštica je stvorila nova bića. Veštica im je dala moć i snagu vampira i vukodlaka. Stvorila ih je kako bi zaštitila ljude i nazvala ih je čuvarima. Veštica je izabrala pet najjačih i najspretnijih ljudi u selu, najjači se zvao Veliki vođa i bio je predvodnik Čuvara. Gen koji se nalazio u Čuvarima mogao se aktivirati jedino krvlju prvobitnih vampira, pa tako da su Čuvari živeli naizgled obične ljudske živote. Gen čuvara se prenosio generacijama, kao i priča o vaprima i nastanku Čuvara.  Svi Čuvari, sem Velikog Vodje,  mislili su da će sa nestankom vapira, biti oslobodjeni čuvarskog gena, da će biti obični ljudi. Ali Veliki Vođa je jedini znao istinu. Ubistvom poslednjeg vampira, nestali bi i Čuvari.

Dvesta godina od stvaranja Čuvara i vampira, u selu gde su nastali, Velikom Vođi se rodila ćerka. Nazvali su je Anastasija. Kako je devojčica rasla, učena je da se bori i da lovi. Par godina kasnije Velikom Vođi su se rodile jos dve kćeri Anđela i Marija, i kako nije imao muško dete, odlučio je da najstarija ćerka, Anstasija, bude njegova naslednica.  Kada je devojčica napunila osamnaest godina u selu su se vratili Prvobitni vampiri.

Fil je bio najstariji, veoma ćudljiv mladić, smeđe kose i crnih očiju. Posle samo par dana provedenih u selu otišao je. Sa  njim su došla i njegova braća i sestra, Marko je bio visok crnokos mladić, sa prelepim crnim očima, u koga se Anastasija odmah zaljubila. Nikola nije ličio na svoju braću, plave kose i plavih očiju, bio je zapažen i uvek okružen devojkama. Kol je bio najmladji od braće, smeđ dečak koji je uzivao u pažnji devojka  i  u piću. Rebeka je bila plavokosa devojka, Anastasijinih godina, njih dve su vrlo ubrzo postale bliske drugarice.

Kako je vreme prolazilo Anastasija i Marko su se sve više družili i zbližavali. Nakon nekog vremena Marko je zatražio Anastasijinu ruku od Velokog Vođe i oni su se verili. Venčanje je bilo zakazano na Anastasijin devetnaeti rođendan. Na proslavi u čast njihove veridbe, dok su njih dvoje šetali, Anastasiju je napao vuk i Marko je da bi spasao svoju voljenu od smrti, dao svoju krv kako bi zacelila. Anastasija je tada saznala istinu o sebi, ali i o Marku, saznala je da je on vampir. Nakon završetka proslave, devojka je svom ocu ispričala sve šta se desilo, i otac joj je tada poverio važan zadatak – da uzme Markovu krv kako bi i ostalim Čuvarima aktivirali gen. Aleksandra se pravila kako se ništa nije desilo i nastavila je da planira svoje venčanje sa Markom.

Vođe čuvara su skovale plan da na venčanje pozovu oca Prvobtnih vampira, najstarijeg i najjačeg od svih, kako bi ga ubili.

Izvor: www.berryblu.deviantart.com


Na sam dan venčanja Anastasija je obukla svoju venčanicu, koju je sama sašila, i otišla na svoje i Markovo omiljeno mesto, liticu, koja se nalazila u blizini sela. Nakon nekoliko minuta došao je Marko. Došlo je vreme da se sprovede plan i niko nije smeo, naročito Prvobitni, da posumnjaju na Čuvare.

Anastasija je stajala na kraju litice i pogledala je u dolinu koja se prižala ispod litice, zatim je pogledala u nebo, i od same pomisli da to više nikada neće videti krenule su joj suze na oči. Kada joj je Marko prišao, ona ga je odgurnula i rekla da neće svoj zivot da provede sa  čudovištem. Odjednom se začula buka i vrištanje iz sela, otac Prvobitnih vampira je stigao i počeo da uništava sve oko sebe.  U trenutku kada se začula buka Marko je okrenuo glavu da bi video šta se dešava.  Anastasija je to iskoristila i rekla „Zbogom“ , a potom je skočila sa litice. Pobegla je od svoje najveće ljubavi, bežala je i krila se od njega, jer je jedino tako mogla da živi sa tim da ga je povredila.

Aleksandra Rajković
Prvi razred
Srednja medicinska škola, Ćuprija


среда, 20. април 2016.

Deca izbeglice - Kako da pomognemo?

Deca izbeglice koja nam pristižu sa Bliskog istoka bi trebalo da budu u samoj žiži javnosti. Svakako da o tome treba svi skupa da budemo obavešteni, ali bez dodatnog angažovanja po pitanju pružanja pomoći i podrške, priča u jednom smeru svakako ne bi urodila plodom.

Jasno je da je istorija na svetskoj sceni beležila mnoštvo migracija. Pored brojnih primera u svetu i pripadnici našeg narod bili su akteri ovakvih seoba, stoga nam ova priča, nažalost, nije strana. Ipak, poslednjih godina i meseci, migracije dostižu enormne razmere. Zato ova situacija treba i  mora da na najbolji moguć način izazove pokretanje svesti svakog pojedinca, da u skladu sa sopstvenim mogućnostima - pruži doprinos.

Kao individualci jesmo jedninstveni, manje i više kompetentni, svako u svom domenu, ali kao takvi, nismo rođeni da budemo individualci koji žive jedni naspram drugih - već jedni sa drugima. Mnogo puta izrečena misao, nije zgoreg opet je navesti, glasi: Zajedno možemo mnogo.
U skladu sa tim, naša dužnost jeste da radimo u najboljem interesu deteta. Zapitajmo se koliko dece putuje bez pratnje neidentifikovano, kao i to kolika opasnost vreba ukoliko se deci na vreme ne dodeli pravni zastupnik, čak i pre nego što se pokrene proces dobijanja azila? Koliko njih postaju žrtve zlostavljanja, kao i trgovine ljudima?

Sirijski dečak, siroče, u kampu za decu bez roditelja na Krfu. Izvor: Rojters 

Ukoliko ne reagujemo, postajemo saučesnici ovih zlodela. Prošlost ne možemo da izmenimo, ali ono što možemo, jeste da delamo u skladu sa savešću. Imali mi visoko obrazovanje ili ne, koje god verske ili nacionalne pripadnosti da smo, ljubav treba da je naš imperativ. Nismo svi visokog socio ekonomskog statusa, niti visokog društvenog položaja ali smo svi mi ljudi, važni i sposobni da se na bilo koji način aktiviramo, kako bi deca koja putuju bez roditeljskog staranja sutradan bila u stanju da uzvrate ljubavlju koja im je pružena. Kako bi bezbedna, sigurna i voljenja mogla da imaju detinjstvo kakvo zaslužuju.

Koliko god nam se patnja izbeglica čini “dalekom”, da bismo zajedno uživali pravo na život, treba da nastojimo da živimo zajedno, šireći mir i toleranciju uz uvažavanje svakog čoveka, svakog deteta.
Što se konkretnih znanja pre treninga održanog od strane trenera Prijatelja dece Srbije tiče, ona su svakako osnažena tokom samog procesa, gde je mnoštvo volontera najrazličitijih profesija uspelo da izgradi zajednički smisao. Osvešćeni smo kao oni koji su jaki, spremni i odgovorni za doprinos deci. Zajedno smo došli do ideje da je aktiviranje vršnjaka dece izbeglica da pruže podršku kroz crtež, pisanu reč ili priču, dobar i efikasan  način suočavanja i razvoja empatije.

Počevši od jezgra, laganim ali sigurnim koracima, verujem da se uticaj aktivizma poput koncentričnih krugova može širiti. Ne možemo preko noći promeniti svet, ali unošenjem pozitivnih promena doprinosimo razvoju pojedinaca, sopstvene zajednice, pa i sveta u celini.
Sanja Pucarević
Diplomirana pedagoškinja na master studijama pedagogije
Volonterka Prijatelja dece Srbije


уторак, 19. април 2016.

Pismo mom drugu/drugarici iz velikog sveta


Zdravo drugaru,


Imam 15 godina i svesna sam tvoje situacije. Želim da ti kažem da te razumem i da iako tako trenutno ne izgleda mi smo veoma slični. Volela bih da ti budem podrška i da ti poručim da posle kiše uvek dođe duga. Ovo je bila jedna od rečenica koju mi Srbi koristimo kada želimo da istaknemo, da ma koliko nam je trenutno teško jednog dana mora biti bolje.  Verujem da i  vi u vašoj kulturi imate sličnu izreku. 

Pretpostavljam da i ti voliš proleće, sunce, cveće, limunadu, sladoled... I sve mnoge druge lepote koje nam proleće donosi, kao i ja. Zbog toga mislim da bi se sjajno provela na Festivalu cveća, mada rado bih posetila i Festival ljubavi, Tradicionalni, kao i  Filmski i pozorišni festival- jer jako volim takve manifestacije.

Shvatam da ti nedostaje kuća, i mesto u kom si živeo/ la. I meni. Upisala sam srednju školu daleko od svog rodnog grada, pa često osećam nostalgiju za: kućom, društvom i nekim prošlim, bezbrižnijim vremenima.

Jako mi se sviđa vaša muzika. Naročito mi se sviđa vaša orijentalna tradicionalna muzika, jer je pogodna za trbušni ples koji mi je potpuno fascinantan, jer mi u našoj kulturi nemamo ništa nalik tome.

Devojčica, izbeglica iz Sirije u izbegličkom kampu. Izvor: UNICEF

Veoma mi je neobičan vaš način stupanja u brak, pogotovo činjenica da roditelji biraju za koga ćete se udati/oženiti. Toga nema kod nas, mi sami biramo svoje partnere. Dok je kod vas legalna poli/bigamija u mojoj državi se to smatra nezakonitim.

Iz načina na koji se vi pozdravljate mogu zaključiti da ste vi jedan veoma topao i nežan narod. Moram da napišem da mi je jako neobično to što je kod vas potpuno normalno da se osobe istog pola drže za ruke, čak i ukoliko su poslovni partneri - to bi kod nas izazvalo lavine komentara.
Istraživala sam malo i uvidela da imamo mnogo sličnih praznika koje praznujemo i poštujemo među kojima su: Nova godina, Dan državnosti, Dan majki… Posebno mi je drago što imate praznik koji proslavljate u čast revolucije.

Kao što već rekoh - toliko smo različiti, a ipak veoma slični. Delimo ista interesovanja, želje, ciljeve, isto zvezdano nebo… Želim ti da ne odustaneš od svojih snova, težnji i  želja, jer mi svi zaslužujemo ista prava i mogućnosti,  jer mi jednako vredimo.
Izbeglički kamp u Jordanu. Izvor: Times


Uz najlepše želje,



                                                                                                                         JelicaStanišić (15), Priboj